Zivot u kampu


Do kolektivnog centra za smestaj izbeglica u Krnjaci, prigradskog beogradskog naselja koje se nalazi u industrijskoj zoni, stize se makadamskim putem duz koga se nalazi divlja deponija djubreta.

Kamp je opkoljen zicom, okruzen romskim naseljem i industrijskim postrojenjima. Montazne neokrecene barake tankih zidova u kojima su smestene izbeglicke porodice nizu se u redovima. Iako nemilosrdno przi popodnevno sunce, nema nijednog stabla da napravi hlad. "Ovaj kamp mi zovemo zatvorom jer smo opasani zicom", kaze jedna izbeglica. "Kad napustamo centar na tri dana, duzni smo da se javimo upravniku, a kad idemo na pet i vise dana moramo se prijaviti Komesarijatu za izbeglice".

U izbeglickom kampu u Krnjaci trenutno boravi 477 izbeglih i raseljenih lica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i prognanika sa Kosova. Najveci broj ih je iz Hrvatske od kojih je vecina izbegla za vreme hrvatske vojne operacije "Oluja".

Izbeglice i prognanici gotovo svakodnevno pristizu u ovaj kamp jer se u poslednje tri godine polako resavaju stambeni problemi izbeglica i raspustaju kolektivni centri sirom Srbije. "Predvidjeno je da se ovaj kolektivni centar poslednji ugasi", kaze upravnik izbeglickog kampa Branislav Spasic.

Preostale izbeglice u ovom kampu su one koje se nalaze u najtezoj situaciji - ili su isuvise stari ili ozbiljno bolesni da bi razmisljali o povratku kuci ili zapocinjanju novog zivota u Srbiji. Mnogi boluju od psihickih poremecaja, raka, tezih oblika dijabetesa, bolesti bubrega ili drugih boljki.

Na temperaturi od 38 stepeni celzijusa desetak starijih izbeglica sa decom sedi ispred barake. Nemaju ni dovoljno stolica, pa sede na izvrnutim loncima. Mladji i radno sposobni u to vreme su na poslu. Uglavnom rade na crnom trzistu teske fizicke poslove. "Moja cerka radila je kod privatnika u obliznjoj pilani tri meseca i nikad nije dobila platu", kaze zena u crnini u poznim sezdesetim godinama.

Izbeglice smestene u ovom centru ogorcene su jer, kako kazu, niko ne vodi brigu o njima. Srbija je, navodno od njih digla ruke, a Hrvatska opstruira njihov povratak. "Ovo je peti kolektivni centar u koji sam smestena", kaze jedna zena. "Po dolasku u Srbiju, uputili su nas na Kosovo, a posle NATO bombardovanja [na Kosovu, 1999. godine], poslali su nas u Rakovicu [radnicko predgradje Beograda]. Potom dodaje: "Nase dve kcerke, studentkinje, ne zive sa nama, vec se zlopate u Beogradu i jedva zarade dovoljno da plate stanarinu".

Gradjevinsko preduzece "Ivan Milutinovic", PIM, vlasnik kampa u kome se nalaze izbeglice, jos 1993. godine je sklopilo ugovor sa republickim Komesarijatom za izbeglice i otvorilo je vrata izbeglim i prognanim Srbima. Barake, u kojima su smestene izbeglice, imaju po 16 soba, povrsine od osam do petnaest kvadratnih metara, i njima borave do tri osobe - zavisno od porodicne situacije. U jednoj baraci zivi izmedju 30 i 40 ljudi koji koriste cetiri WC-a i tri tus kabine. "Kupatila su zajednicka i nemaju vrata na kabinama, tako da su zene izlozene pogledima muskaraca dok se tusiraju", kaze jedna zena iz
Knina.

U poslednjih deset godina troje izbeglih izvrsilo je samoubistvo u kampu, dok je u istom periodu u ovom centru rodjeno petnaestoro dece.

Samozvana Republika Srpska Krajina, koja je obuhvatala veliki deo jugoistocne Hrvatske, brzo se urusila nakon sto je hrvatski predsednik Franjo Tudjman naredio veliku vojnu ofanzivu 4. avgusta 1995. godine. Od oko 230.000 Srba, koliko ih je do tada zivelo na tom podrucju, vise od 220.000 ih je napustilo Hrvatsku u roku od 24 casa. Njih oko 180.000 nastanilo se u Srbiji, iako su Miloseviceve vlasti pokusale da sprece njihov dolazak.

Po evidenciji nevladine organizacije Dokumentarno - informativni centar "Veritas", u "Oluji" je poginulo i nestalo 1934 lica. Direktor "Veritasa" Savo Strbac kaze da je akcija "Oluja" bila izvedena po metodu "sprzene zemlje" kako bi se onemogucio povratak Srba.

Jedan izbeglica u Krnjaci, muskarac u ranim sezdesetim godinama, kaze da se ljudi iz kolektivnog centra retko usudjuju da prime drzavljanstvo Srbije i Crne Gore. Kada prime drzavljanstvo, izbeglice nemaju prava da bude u kampu i moraju da same placaju smestaj - sto vecina sebi ne moze da priusti. "Ako uzmem drzavljanstvo, bicu izbacen na ulicu", kaze on. "A sta da radim bez posla i smestaja? Ovde, u ovom zatvoru, bar imam krov nad glavom i tri kakva-takva obroka dnevno".

Medjutim, stanovnici kampa se zale da se humanitarna pomoc iz godine u godinu smanjuje. "Uoci prosle zime, poznati kosarkas Sasa Djordjevic je kupio nekoliko stotina zimskih jakni za nas, ali neko ih je pokrao i nama su umesto toga uvalili iscepanu garderobu", kaze jedna zena. Po njihovim recima, nijedna vlast u Srbiji nije vodila racuna o izbeglicama. Medjutim, Sanda Raskovic Ivic, bivsi komesar za izbeglice kaze da razume ogorcenost izbeglica, ali napominje da drzava izdvaja milione evra da bi oni negde stanovali i imali tri obroka, grejanje, struju i sredstva za skolovanje dece. "Razumem da sve to tim ljudima ne znaci nista ako oni nemaju svoju kucu i zaposlenje, ali ti ljudi su izdrzavana lica vec desetak godina i to u drzavi sa jako losom ekonomskom situacijom", kaze ona.

Ona istice da do njenog dolaska na celo komesarijata u Srbiji, nakon pada Slobodana Milosevica 2000.godine, nije postojala strategija za resavanje pitanja izbeglica.

Ubrzo po njenom dolasku na celo Komesarijata, osmisljena je strategija za resavanje pitanja izbeglih u okviru koje su razradjeni projekti izgradnje 670 stanova za najsiromasnije izbeglice iz kolektivnih centara - projekat seoskih imanja, koje ce izbeglice same da izaberu, i kreditiranje mladjih koji ce umesto da placaju kiriju, od jeseni placati rate za sopstveni stan. "Strategija zatvaranja kolektivnih centara je dobra", kaze ona. "Umesto zivota u kampovima, ponudice im se povratak ili lokalna
integracija". "Do potpunog zatvaranja kolektivnih centara doci ce kad drzava bude imala sredstva da svima nesto konkretno ponudi", tvrdi ona.

Medjutim, najveci problem predstavlja opstrukcija povratka od strane hrvatskih vlasti. "Hrvati nisu resili pitanje povratka 50.000 stanova oduzetih Srbima", kaze Strbac, misleci na stanove u drustvenom vlasnistvu u bivsoj Jugoslaviji za koje su Srbi imali stanarska prava, sto dodatno komplikuje pitanje posleratne restitucije imovine. "Tvrdim da bi se u Hrvatsku, kad bi se priznala stanarska prava, vratilo najmanje 100.000 Srba", kaze Strbac.

Opstrukcija povratka, po Sandi Raskovic Ivic takodje, je veoma ozbiljan problem. "S najviseg nivoa vlasti pozivaju se ljudi da se vrate, ali se, posebno u sredinama gde su Srbi bili vecinsko stanovnistvo, ipak stavljaju klipovi u tockove. Povratnici se hapse, mada masovna hapsenja nisu sad prisutna kao 2001. godine kad je poceo masovni povratak".

"Postoji i niz administrativnih zackoljica koje onemogucavaju povratak, a protiv kojih se stalno borimo. U Hrvatskoj je i velika nezaposlenost, sto je dodatni razlog zbog koga se ljudi ne vracaju", objasnjava ona.

Po misljenju Sande Raskovic-Ivic, brojka od oko 120.000 Srba povratnika kojom barata Hrvatska daleko je od istine, jer su u taj broj uracunati svi izbegli koji su uzeli hrvatsko drzavljanstvo. Po procenama Iviceve i Strpca, u Hrvatskoj se nastanilo izmedju 40.000 i 50.000 povratnika. Rec je uglavnom o starijim osobama, koji se vracaju u rodne krajeve da tamo provedu svoje poslednje godine zivota. Upravo zbog toga u Hrvatskoj svake godine umre vise Srba nego sto ih se vrati u svoje domove.

Vladimir Sudar